Volim u Vranju ono što drugi ne vole !
Da li vam, se nekad desilo da vas iznerviraju ljudi koji stalno, ali stalno nešto zanovetaju? Ako je leto i toplo, kad će zima i malo hladnije? Ako volite Partizan, oni vole Zvezdu i obrnuto. Vi volite jedan kafić, oni, naravno, drugi. Često čujem kako, eto, ima “nas starih Vranjanaca”, koji, opet eto, ne mogu da dišu subotom? Te, velika je gužva, te pijačni dan, te “evo ovih koji dolaze u grad samo subotom”. Umesto da kažu: Da, hajdemo da popijemo kafu gde god ti odgovara, bitno je da popričamo, odavno se nismo videli. Nema veze za koga navijaš, drugari smo, bre od detinjstva. Toplo je? Pa naravno, jel teba da pravimo Deda Mraza u julu? Dobro, subota je, pijačni dan, ali ti ljudi moraju od nečeg da žive…
Ja volim subotu. Kao retko koji grad u Srbiji, Vranje oživi tog dana… Ljudi se poput mrava mimoilaze na ulici, jedni trguju dok drugi razgledaju, stari poznanici razmene po koju reč, sve je nekako drugačije… Ne treba vam kalendar da znate da je u Vranju, baš tog dana, subota. A kafići? Jesu li puniji tog dana nego prethodnih? Jel ima više osmeha u njima? I znate ako ne vidite “nju” ili “njega”, jednostavno znate da ćete tu istu osobu ugledati baš u subotu u omiljenom kafiću… I ko se još nervozan vratio iz grada, u subotu… I dečje predstave u Pozorištu, i one za odrasle naveče, i neizbežni zvuk cepanja drva u komšiluku, i spremanje zimnice, i deca na ulicama, i pranje automobila, i nove patike ili džemper, i odlazak kod rodjaka, i sport u Sportskoj hali, i kladionica, i svadbe u Hotelu i na Pržaru… Ma bre, šta je tu loše?! Volim subotu i tačka.
Miloš Savić