Текст приредио: Давор Мандић
Покушаћемо, кроз овај кратки осврт, да укажемо на одређене епохалне разделине српске историје и одређене њене спецификуме кроз које је српски народ прошао.
Наиме, ми знамо за ону класичну поделу историјских епоха на Стари Век, Средњи Век, Нови Век и Савремено Доба. То се користи као доста добра историјска методологија која помаже да начинимо разлику у историјским раздобљима. Ако то изложимо, помало, језико- синтетички добићемо овакве облике: Старовековље, Средњевековље, Нововековље и, овај појам ће имати исти облик, Савремено Доба.
Али у историји Срба наћи ћемо одређене особености, посебности и епохалне самосвојности. После пропасти српске средњевековне државе, на историјску сцену ступа доба Турског Ропства, епоха турцизма.
Као увод у кратко расуђивање о том добу, покушаћемо да уведемо ту самосвојну специфичну поделу епоха у српској историји. Та скица би изгледала овако: Средњевековље- Ништавековље- Нововековље- Савремено Доба.
Одмах ћемо се задржати на ономе што смо назвали епоха Ништавековља. Зашто Ништавековља? Зато што се у тој епохи све српско, духовно и материјално, ништи, разара, истребљује. Потире се верски и национални идентитет, а становништво се физички уништава. Руши се све, само још земља као тло остаје. Остало све нестаје: и народ и култура и духовна заоставштина и споменици. Све нестаје! И то не некако декадентно нпр. да полако и постепена, али сигурно одумире, него нестаје скоро муњевитом брзино у налету турске најезде.
Баш у том и таквом Ништавековљу јавља се тихи и неприметни Препород, у ништатворној епохи долази до стваралачког узлета, а стварање је најбржи пут до Бога. Баш у тим вековима, у XV, XVI, XVII и XVIII веку јављају се личности невероватног стваралачког узлета. Појављују се писци књижевно- филозофског стремљења, уметници као што су Зограф Лонгин, Поп Страхиња и Георгије Митрофанович. Чак и у лекарству један такав човек као што је Јован Апостоловић (1730- 1770), пионир психосоматске медицине, са својим докторатом “Како осећања делују на људско тело“. У том периоду Инок Сава 1597. пише “Први српски буквар“. Тада раде и чувене наше штампарије.
Што се тиче књижевно- филозофских писаца поменимо само нпр. Патријарха Пајсија (1542- 1647) са његовим Житијем Цара Уроша или Житијем Светог Симона (Стефана Првовенчаног) или грофа Ђорђа Бранковића (1645- 1711), најплоднијег писца тог доба. Његове Славеносрпске хронике на 2861 странице или Хронике Словена на 44 странице, што укупно чини 2905 страница рукописа.
То су само неки површно изнесени примери. А како је време било у једном свом запису казује и чувени писац тог доба Атанасије Даскал Србин (17/18 век.): “И тако скончаше и не остаде ни десети део људи.“ Ако мало слободније закључимо, од 3,5 милиона Срба у Средњем Веку до 350000. Ако причамо данас о апокалипси, Срби су је већ тада имали. Ако причамо о смаку света, Срби су већ тада имали смак нације. Па, ипак, у таквом и у том времену они су писали, сликали, стварали, јер као што рекосмо, стварање је најбржи пут до Бога.
И долази време васкрсења, “васкрс српске државе“ како је говорио велики Стојан Новаковић. И кроз векове од 350000 Срба дошло се до 8, па и 10 милиона. Како? Није се посустајало. Тражио се, губио и поново налазио пут до Бога. Најбоголикији си када ствараш, градиш, правиш и подижеш. Када формираш породицу, рађаш децу, гајиш унуке, када пишеш учиш, просвећујеш, када помажеш, тада си скоро као Бог, а то је знак да си у Божјој милости.
Зато не вреди кукати, као да што се данас запомаже као да је све пропало. Много више разлога за кукање имали су наши духовни и физички преци и претходници. Много више можемо да урадимо ми са 10 милиона, него што су они могли са 350000. И захваљујући Богу вероватно ћемо то учинити. Препреке су само успутне, привремене, тренутне, а Обнова нас већ унапред чека.