Do nedavno nisam pretpostavila mogućnost da pravo na „kulturu“ jednog grada pripada isključivo pojedincu.
U davnijoj srpskoj istoriji bilo je uspešnih pojedinaca koji su, kao simbol svoje ekonomske moći i društvene odgovornosti, stečano bogatstvo ostavljali na polzu srpskog roda i potomstva. Oni koji su dobro poznavali ćud naslednika, za života su sačinjavali fondove čija su sredstva služila da bi se njihova zaostavština valjano čuvala. Drugi su verovali da takav poklon obavezuje na odgovornost sve one kojima je namenjen.
Danas je na muzeološkoj struci, tj. zaposlenima ( odgovornim licima ) da čuvaju kulturno bogatstvo .Ukoliko ste „kulturni radnik“ po obrazovanju, ali i ubeđen ju, da ne govorimo o „zaposlenju“, nužno je da shvatite zadatak čuvanja kulturnog nasleđa. Neupitna obaveza odgovornih je permanentna briga o fizičkoj egzistenciji pokretnog ili nepokretnog kulturnog dobra, valjana prezentacija istog, obezbeđena dostupnost dobra svim građanima …(vi koji želite da se preciznije upoznate sa obavezama odgovornih, možete to učiniti pročitavši član 6 Opšti interes u kulturi u aktuelnom Zakonu o kulturi).
Kulturno nasleđe ( nepokretno, napr. u vidu spomenika kulture, arheoloških nalazišta ili pokretno, napr. slike, skulpture, arhivska građa…) je svedočanstvo o kulturnoj istoriji jedne nacije, autentičnosti jednog njenog kraja ili entiteta. Dakle, veoma ozbiljna stvar, posebno što se tiče našeg nacionalnog identiteta.
Naime, nedavno se desio slučaj pokušaja saradnje organizacije nevladinog sektora i ovdašnje institucije kulture na zajedničkoj stvari tzv. projektu: da novim idejama i snagama pokušamo da uradimo nešto pozitivno. Da na najsavremeniji način predstavimo autentične kulturne vrednosti vranjskog kraja. Posle četrdesetak godina od bilo kakve značajne intervencije na pojedinim muzejskim postavkama u gradu, zaista je bio red da se poradi na tom pitanju.
Zapravo, predloženi projekat podrazumeva primenu najsavremenije muzeološke prakse u prezentaciji muzejske postavke, a prema pravilima , zahtevima i pomoću materijalnih sredstava nadležnog nam republičkog Ministarstva. Primena najsavremenije tehnologije, edukacija kadra i trajno vlasništvo nad računarom i aplikacijom koja se može neograničeno koristiti za prezentaciju kulturnog nasleđa uopšte,projektom je predviđena korist za samu gradsku instituciju kulture i nakon završetka projekta.
Do zapleta je došlo u trenutku kada je nadležna gradska institucija kulture trebalo da ispuni svoju obavezu prema Ministarstvu i da obavezno stručno mišljenje o dotičnom projektu. Dakle, rodila se ideja,ukazala se mogućnost – al’ zapelo kod vranjskog Muzeja.
I tako ostanete bez mogućnosti da se oglasite i pojavite na nekom konkursu i participirate u sredstvima koja ćete usmeriti na svoj grad, na naše autentično nasleđe kojim doprinosimo identitetu naše nacije.
Naravoučenije, čuvati , što je imperativ muzeološke struke i institucija kulture, nikako ne bi trebalo da znači čuvati za sebe od drugih. To je ono o čemu bi mogli da razmisle: oni kojima kulturno nasleđe pripada – svima nama i oni koje je grad ovlastio da budu „čuvari“.
Ovo zaista nismo zaslužili.
Maja Krstić