Борисав Станковић, један од најбољих приповедача у српској књижевности, родио се у Врању, 1876.год.где је одрастао уз своју баба Злату, талентовану усмену приповедачицу чија су причања била од пресудног утицаја на обликовање Станковићевог приповедачког талента као и на његово тематско опредељење.

Бора Станковић, најизразитији локалиста у српској књижевности, у свим својим приповеткама, романима и драмама остаје веран свом Врању и његовим традиционалним вредностима. Врање које описује заправо је старо Врање из доба турске владавине, Врање строгих патријархалних вредности, које је већ ишчезавало у време када је Б. Станковић рођен, отуд и уздах „Пусто турско!“ .

Призивање старог био би лајтмотив целокупног Станковићевог дела и цео би опус могао да се назове по приповеци „Стари дани“. Најпознатији мотив Б. Станковића, „жал за младос`“ такође је у складу са приповедачевом носталгијом за прохујалим временима, али и уопште, израз је чежње за лепшим светом, за нечим вечито далеким и недостижним. У време када су критичари већ посумњали у ширину тема и даљи развој његовог талента, Б. Станковић је све изненадио романом на коме је радио дугих десет година, „Нечиста крв“.  „Нечиста крв“ предтавља први модерни, психолошки роман и наш најбољи роман до тад, којим је Б. Станковић нашу књижевност уздигао на европски ниво. У приповеткама Б. Станковић претежно описује психолошка стања, љубавне и страствене пориве и немире јунака, док ће се у „Нечистој крви“ окренути и ка друштвеним превирањима, проблему изрођавања и пропадања угледне породице, иако ће у центру пажње остати унутрашњи свет главне јунакиње Софке.

Бора Станковић је зачетник модерне психолошке прозе у српској књижевности,  он је први успешно откривао најнеприступачније дубине људске душе и описивао њене најскривеније импулсе: немире, патње, страсти, чежње, снове и ломљења.  Б. Станковић успева да се спусти до најдубљих понора човекове природе и да једноставним језиком и ефектним психолошким детаљима у описивању поступака и унутрашњих стања својих јунака досегне оно најнеизрецивије, исконско у човеку. Станковићеви јунаци су са једне стране ограничени строгим нормама патријархалног морала и принуђени да спутавају своју праву природу, нагоне и жеље. Са друге стране, сви су они преосетљиви, боре се са великом патњом и чежњом, меланхолични су и носталгични, нарочито кад чују песму која их подсећа на неке давно прошле тренутке. Радо се сећају младости, времена кад су могли да се препуштају сновима и сањају о лепшем животу и љубави, пре него што је сурова стварност стигла да им разбије и последњу илузију. На крају ипак строги захтеви породице и друштва одређују живот јунака који ће своје личне жеље и срећу у љубави морати да жртвују ради општег добра. Б. Станковић је управо најбољи у описивању чежње, маштања и опијености лепотом која је најчешћи извор несреће и патње његових јунака. У сталном самосавлађивању, у сукобу са својим најинтимнијим тежњама, сламају се под спољашњим друштвеним стегама и судбина им је увек иста: „закопана љубав, проћердан живот и вечна туга за нечим“, као што то приповедач описује још у својој првој приповеци „Станоја“. Трагично завршава вечито пијани Станоја, трагичан је и удес несрећно заљубљеног јунака „Увеле руже“, трагичан је неиживљени живот газда Младена, а вероватно да су међу свим животним удесима о којима Б. Станковић пише најпотреснији случај младе и распеване циганке Коштане, као и трагична судбина страствене Софке.

Склон откривању наличја човекове судбине, Б. Станковић не заборавља ни на оне најтрагичније, занемарене појаве са маргине људског друштва: збирка кратких прича „Божји људи“ говори о просјацима и суманутима. У описивању овог најнижег слоја Б. Станковић показује више оригиналности и смелости него ико код нас до тад: једноставним потезима успева да осветли целу њихову душу.

Према изузетној снази талента и укупној вредности стваралаштва Б. Станковић је од изyзетног значаја за развој српске књижевности, а колико је учинио за свој град, најбоље објашњава Јован Дучић у „Мојим сапутницима“: „Врање – мала, некада погранична србијанска варош, била је до Станковићевог времена једва позната и по свом имену, а скроз непозната по свом људству. Откривши Врање, Борисав Станковић је одиста открио један наш потпуно нови морални континент.“